Anton ("Partibrejkers"): Ceo život se osećam kao otpadnik
Nebojša Antonijević Anton, jedan od autentičnih heroja domaćeg rokenrola, priča za “TV i pop kulturu” zašto je večiti otpadnik koji sa gitarom traga za slobodom, govori o prijateljstvu sa Canetom, izazovima novog vremena, pronalaženju spasa u veri...
Komentara 0
Kako danas, u ovo šizofreno vreme, vaš novi album "Sirotinjsko carstvo" pronalazi put do srca slušalaca?
- Danas je najlakše doći do slušalaca jer postoje društvene mreže pa u svakom delu sveta neko može da čuje bilo koga drugog ako ga to zanima. E to "ako ga to zanima" je mnogo važnije i u tome jeste poenta. Ovo je vreme velikih brzina i površnosti.
Da li još uvek ista energija postoji između tebe i Caneta kada stvarate?
- Mora da postoji inicijalna energija. Znaš, da bi nešto napravio, ti moraš da daš sve od sebe, bilo da se baviš muzikom ili nekim drugim poslom. Otaljavanje dovodi do degradacije. Ono što smo mi dosad radili je naša duševna potreba. I na koncertu i u studiju mora da se zatvori taj energetski krug. Ako smo svi u istoj misiji, ja ne mislim o tome da sviram, nego jednostavno osećam i sviram, a to se onda širi i preliva na publiku, koja zatim na tu ljubav uzvraća svojom ljubavlju i onda se čovek oseća fantastično. To može da te podmladi, da učini da poletiš... U suprotnom, ako jedna karika u tom lancu škripi, to se oseti. Znači, izašao si na binu, kresnuo si motor i poleteo si, pa taj let traje do kraja koncerta.
Kako je biti tri decenije u istom bendu, u kom je i prijateljstvo koje nosi uspone i padove?
- Svašta bih mogao da ti ispričam na tu temu, ali jednostavno - to je velika borba. Pre svega sa samim sobom, da samog sebe podneseš takvog kakav jesi pored tog drugog. Verovatno je isto tako bilo gde, u bilo kom poslu. Evo mogu da potpišem da ti imaš veoma slično iskustvo kao ja. Uvek će se naći neko ko će da te nervira, zasmejava, da ti pomogne... ali to si sve ti. Ti tumačiš sve u tvom okruženju, tumačiš sebi, a reaguješ prema svom karakteru. Sad, izdržati sebe takvog u svojim reagovanjima, to nimalo nije lako i čovek mora mnogo da bude trepeljiv. To je izuzetno težak posao i traje do kraja života. A opet sam ne možeš ništa.
Osećaš li se kao otpadnik?
- Celog svog života, zaista. Ne zato što sam ja to hteo, ali kako sam počeo da postajem svestan okoline, ja sam počeo da bežim od kuće i slično.
Spoznaja vere i traganje za slobodom je kod tebe došlo spontano ili je postojao prelomni trenutak?
- Kod mene je postojao preloman trenutak, zaista. Jer čovek kad to doživi, ne može da bude u dilemi o čemu se tu radi. Zato ja i dajem sebi slobodu da o tome pričam.
Šta misliš o ljudima koji žele da odlučuju o sudbinama drugih ljudi?
- To su ljudi koji ne znaju šta rade. Ako se ti toliko zatvoriš u svet svojih ideja i pomisliš da si bogom dan neki spasitelj, onda si u velikom problemu. Jedan je spasitelj, tako je bilo i biće. Drugog nema. Da se ne zavaravamo, svi smo u tom iskušenju, ali lakše je tamo gde postoji obrazovanje, želja za obrazovanjem, prijateljstvom, traženjem novih izazova da se postane hrabriji. Možda ti život neće biti lakši, ali će tebi iznutra biti lakše, a to je jedino što na kraju ima smisla. Čovek bogat duhom može da bude zadovoljan koricom hleba, čak i da sedi u nekoj hladnoj prostoriji, njemu nije hladno.
Pretpostavljam da bi ti bio zadovoljan samo sa gitarom?
- Ja imam svoj kvadratni metar, možda malo više. Imam noć i tada sviram, u stvari, igram se gitarom. Ljudi kada ostare ne smeju da prestanu da se igraju. To je suština.
Kada Cane dođe sa nekim dobrim tekstom, imaš li odmah u glavi neki rif?
- Neki put se desi da ja već imam neki rif, ali najbolji način saradnje je kada se tekst i muzika spuste i prođu kroz tebe. Možda sam ja to nekad već i odsvirao, možda i nisam, svejedno. Velika je tajna ceo taj sklop. Nešto te potakne da ti reaguješ. Tako to nastaje. I nije to samo u muzici tako. To nije plod neke unapred smišljene zanatske računice, a mnogi i tako rade.
Zašto nisi otpevao više pesama tokom karijere? "Nema cure" je ostala prepoznatljiva...
- Bili smo klinci i šta ja znam... nema veze. Mora to da se vežba, da se svesno ulaže napor, a ja svirajući nekako sam se od toga udaljio. Ali naučio sam da pevam prateće vokale, koji pored glavnog vokala prave određenu harmoniju.
Imaš li potrebu da funkcionišeš kroz još neki bend?
- Što se mene tiče, nisam dovoljno svirao sa drugima zato što je bila takva klima ili nije postojalo nešto što je meni bilo neki veliki izazov, osim prijatelja čiju muziku zaista volim i sa kojima bih mogao veoma često da sviram. Sad sviram i snimam neke stvari sa svojim bendom, ali šta će od toga da bude, pojma nemam. Uglavnom, imam tu potrebu da odsviram i da to snimim. Samo da vidim kako ću sa vokalom da izađem na kraj.
Osvrćeš li se često na to kroz šta si sve prošao?
- Zašto da se osvrćeš ako hoćeš da ideš dalje. U redu je da postoji neko iskustvo i dobro je da iz toga izvučeš pouke ako si u stanju. Ali da se ložim na neku svoju veličinu, ne daj bože, ili na nešto što je bilo... Samo da budeš srećan što si doživeo nešto lepo i da budeš srećan što si izbegao nešto što je bilo mnogo zajebano.
Pratiš li dnevno-politička dešavanja?
- Silom prilika nemoguće je ne pratiti jer smo toliko bombardovani svim mogućim i nemogućim nebulozama. Mora da se desi da uključim televizor ponekad i naletim na ekipu iz politike, na partijašenje, sve jedno te isto. Svi smo intoksinirani pod udarcem tih energija koje melju ljude. Ljudi su gladni, zaista. Mi putujemo po Srbiji često i kada sve to vidimo, ne možeš da te srce ne zaboli i u najmanju ruku da postaneš depresivan. Ali šta možeš? Možeš nešto da probaš da uradiš sa sobom i od sebe za drugog, ne bi li pročistio atmosferu. I najmanji pomak u tome je izlazak iz te sive zone. To je ozbiljna praksa. Niko od nas ne zna dokle će da živi, sve nas čeka starost i ne znaš u kom ćeš trenutku ti da dođeš na to mesto.