Kraj juna doneo nam je poslednju VICE premijeru na polju dokumentarnog filma do jeseni, stoga smo porazgovarali sa Katarinom Petrović, autorkom filma Tetovirane bake. Tema je bilo podosta: minuli rad, VICE i ponuda ove kuće, srpska doku scena, reportažni dokumentarci, lični favoriti… i, naravno, tetovirane bake.
Kako se došlo baš do ove teme za dokumentarni film u okviru ponude vaše kuće?
Na samom početku postojanja VICE-a u Srbiji, dok nas je bilo možda četvoro, petoro u redakciji, počeli smo sa najzanimljivijim momentom početka bilo čega – smišljanjem tema. Mislim da nisam ni svesna koliko je to bio uzbudljiv trenutak. Evo ti, razmaštaj se. Tako smo krenuli sa većim i očiglednijim temama, od crno-bele magije, preko krvnih osveta do najugroženijih slojeva društva. Ja sam kasnije pročitala članak o tim nekim bakama sa misterioznim tetovažama, očigledno plemenskim, za koje je malo ko znao. Odrasla sam u Južnoj Africi, i kasnije studirala na Novom Zelandu, pa su mi ostali ti neki afiniteti prema svemu plemenskom. Kad sam u Oklendu radila svoju prvu tetovažu, sećam se da su mi predlagali da je uradim na tradicionalan maorski način, dletom i čekićem. Ipak smo odustali jer sam imala manje od osamnaest godina, ali sam zapamtila osećaj toga koliko bi sam čin bio posebniji i imao neku drugačiju dimenziju. Zaintrigiralo me je kad sam pročitala da i u srednjoj Bosni postoji tradicionalno tetoviranje. Međutim, priča je ostala po strani jer smo se bacili na ove druge teme, sve do sada kada je došlo vreme i za jednu ovakvu manju, ali zanimljivu i mističnu.
Koji se aspekt Tetoviranih baka tokom samog snimanja ili postprodukcije pokazao ili iskristalisao kao najzanimljiviji iili najosobeniji?
Sve vreme se govorilo o tetovažama među katolicima, krst se provlačio kao osnovni motiv, a razlog je bio opisan kao hrišćanski. Međutim, tokom snimanja i praćenja najprimitivnije (u najpozitivnijem smislu) znakovnosti simbola na tetovažama koje bi se nalazile oko krsta, polako je počelo da se nazire pagansko u ovoj staroj tradiciji. Meni je to bilo uzbudljivo. To pagansko koje se, uprkos svemu ipak potkralo u brojnim religijama, za mene je pobeda duha nad institucijom. Pobeda vremena u kom su se iz (straho)postovanja prema prirodi stvarala i verovanja.
Kako se Tetovirane bake uklapaju u kontekst tvojih prethodnih radova za VICE (Dug u krvi, Kanabis između bola i zakona, Ispod betona)?
Hm… Ako bi ih poredili, verovatno bi se Kanabis sasvim razlikovao od ostala tri filma. Ja nemam taj novinarski njuh za dobru priču u moru aktuelnosti, ali imam rediteljski njuh na terenu. Moj glavni urednik mi je predložio da se bavim temama kao što su krvna osveta i upotreba ulja kanabisa koje se koristi u medicinske svrhe. Ovo su važne, goruće teme i o njima se dosta govori, ali se suštinski ne zna mnogo. Pustila sam priču i ljude upletene da me vode svojom realnošću. Sa krvnom osvetom su me u VICE-u bacili u vatru i Dug u krvi je bio moj prvi film. Tu sam se kao reditelj sa iskustvom pozorišne režije (sa kojom sam i započela bavljenje ovim poslom) i iskustvom rada sa glumcima na sceni, lakše snašla u otvaranju sagovornika i pažljivom osluškivanju njihovog disanja. Znam kad treba da zaćutim, da ne prekidam pauze koje prave, jer obično nakon te tišine dobiješ najvažniji sadržaj. Tišina im daje koncentraciju i sigurnost da pričaju intimnije i fokusiranije. Zaborave na kameru i znaju da ih neko samo sluša. Tokom snimanja Duga u krvi je nekako nastao i Ispod betona. Kada smo pri kraju snimanja o krvnoj osveti krenuli u selo u koje ni sam naš vozač-vodič, lokalac, nije hteo da nas vodi jer je u njemu jedanaest porodica u zavadi zbog krvne osvete, a deca ne izlaze iz svojih kuća iz straha da ne budu ubijena, prošli smo pored jednog bunkera išaranog grafitima. To je bio jedan od skoro milion bunkera koje je izgradio Enver Hodža kao zaštitu od rata koji se nikad nije ni dogodio. Usred nervoze i mog osećaja nelagodnosti zbog predstojećeg snimanja, naš vozač-vodič-prevodilac (koji ne govori najbolje ni srpski ni taj severnjački albanski dijalekt) ispričao je kako u tom bunkeru radi neki „zajeban lik, sav napucan i istetoviran kao gušter“, koga je navodno jurio Interpol jer je bio uterivač dugova – „doneo je nečiju glavu“, a sve to nakon što je proveo dvanaest godina u zatvoru u Americi, ali sada radi kao tatu-majstor… Zamolila sam ga da nas posle snimanja vrati do tog bunkera, jer sam baš želela da nađem način da ga snimimo. Kasnije sam se sama vraćala jos tri, četiri puta u Albaniju i snimala ga svojim kamkorderom, jer tada još uvek nisam znala kako da objasnim šta tačno spremam. Sad vidim da tog lika obožavaju na VICE-ovom globalnom YouTube kanalu, masovno komentarišu da podseća na lika iz GTA igrice i traže da se o njemu snimi igrani film… Tetovirane bake se uklapaju u priču o albanskim bunkerima i tatu majstoru – ali ne zbog tetovaža, već zbog te mračne lakoće ljudi u planinama. Bosanski i albanski gotik. Oba su bila zabavna i dirljiva snimanja. To su neki ljudi koji u svojim siromašnim i komplikovanim životima pronalaze zavidnu lakoću i, kada si sa njima osećaš kako konačno dišeš. Kao i kada sediš ispred dece koja nikada nisu izašla iz kuće zbog krvne osvete, ili kada se voziš sa dilerom „osvetnikom“ koji u kolima ima vrlo ilegalnu gramažu vutre od koje će ti pokazati kako se pravi ulje kanabisa, jer on iskreno veruje da će ono pomoći teško obolelim ljudima i smatra svoju i našu bezbednost sekundarnom. Osećaš život oko sebe, strah te je, malo cmizdriš u montaži, ali stalno imaš osećaj da radiš nešto što ima smisla. Eto, pokušala sam da vam povežem sve te radove…
A kako se VICE, po tvom viđenju, po pitanju dokumentarnih filmova u njegovoj produkciji uklapa u dominatni kontekst srpskog dokumentarnog filma ovih dana i godina?
VICE je generalno prilično nova forma izvedena iz proverenih, klasičnih pristupa reportažnom dokumentarnom filmu. Sećam se kad sam u Engleskoj radila na serijalu Unreported World, koji je po meni VICE pre VICE-a. BBC-jeva neposrednost voditelja, upuštanje u neizveštavane teme ili neobrađene uglove već sažvakanih priča uz malo uticaja američkog egzibiocionizma, a sada kod nas u Srbiji, u autorstvu temeljno obrazovanih filmadžija. Mi u VICE-u stalno dajemo ljudima priliku da snimaju, da rade, skupljajući finansije za svoje projekte. I onda kod nas sa lakoćom urade sjajne stvari, bez opterećenja da im je ovo „ta“ jedina šansa i da, ako nisu uložili određen broj godina u film, imaju osećaj da nisu dobro iskoristili taj jedan put kada su konačno sakupili dovoljno para da snime ono sto žele. Konstantno smo u komunikaciji sa raznim produkcijama VICE-a po svetu koji nam se otvoreno dive. Međutim, malo smo drugačiji od festivalskog srpskog dokumentarnog filma. Mogli bismo ove naše nazvati pre reportažnim dokumentarcima. Ulazimo iskreno i intimno u svaku priču jer se uglavnom bavimo aktuelnim događajima i temama, a često smo sami u centru događanja kao voditelji i naučili smo se brzini koju u početku malo ko voli, ali brzo shvati da, ako ti je cilj da ispričaš priču, moguće je i šutnuti se u dupence i baciti u blato, pokupiti suštinu i izaći sa osećajem da si ipak napravio dokumentarni film. Mi na ovim područjima smo malo razmaženi, želimo da to traje… Ili možda zbog manjka sredstava retko dobijamo priliku da radimo, pa dajemo sebi jako mnogo vremena da taj jedan put bude baš savršen… Dok ti ne prorade sve moguće opsesivne kompulsivnosti. Inače, ja volim da se „trujem“ blokbasterima u slobodno vreme. Dokumentarce volim da pravim.
Kako ti izgleda konkretna ponuda ovdašnjih dokumentaraca i koje bi skorije naslove izdvojile kao tebi lično i tvom pristupu najbliže /ili najdraže?
U poslednje dve godine sam o dokumentarnom filmu najviše učila od montažera sa kojima sa radila i neki od njih prave i sopstvene dokumentarce koji su odlični. Stevan Spasić je, na primer, i za VICE snimio serijal predivnih dokumetarnih filmova o mladim sportistima, a već neko vreme radi na privatnom projektu, filmu Vitamin i cveće. Fan sam dokumentarca Dragan Vende, Dragana (von!) Petrovića i učila sam već samo slušajuci o njemu (Petrović voli da priča!). Jedva čekam da gledam novi film Mladena Đorđevića Gastarbajterske priče. Sve u svemu mislim da imamo apsolutno sjajnu ponudu iskrenih autora, upornih „sakupljača“ filmova na dobrodržećim domaćim festivalima i pametnu publiku koja ih podržava.
Šta je ono što sledi, šta je u pripremi, na čemu novom radiš?
Ne znam, imate predlog? Šalim se (mada baš i ne, ideje su najdragocenije!). Počela sam da istražujem o različitim seksualnim supkulturama. Izlećem iz filma u film i istovremeno, kao kreativni producent (neprevodivi supervising producer) VICE Srbija produkcije, potrebno je da ispratim početne faze i postprodukciju filmova svojih kolega. Tetovirane bake samo što su izasle iz montaže i još nisam stigla da razmislim šta će biti sledeće, ali ne bi me čudilo da se već u toku dana nešto otvori…
Razgovarao: Zoran Janković